Иван Куч, психолог из Зворникa, важио је за човека од највећег повjерења Небојше Вукановића. Међутим, врijеме је показало да је то повjерење било погрешно уложено.
Иван Куч је успио да изгради однос директне и повлашћене комуникације са лидером Покрета за правду и ред, Небојшом Вукановићем , што му је, омогућило значајан утицај на доношење одлука и формирање ставовова лидера.
Истовремено, Иван Куч је своју професију користио и као средство посматрања и процјењивања људи око себе. Сједећи повучено, често на крају стола, пажљиво је анализирао понашање, реакције и унутрашња стања саговорника.
У окружењу испуњеном несигурностима и личним слабостима појединаца, таква позиција му је омогућавала дубок увид у њихове психолошке тачке ослонца, али и њихове рањивости. Управо то знање временом је постајало средство утицаја, јер је тачно знао гдје треба притиснути, а гдје повући, како би обликовао односе и односе снага око себе.
Нажалост, Небојша Вукановић је имао готово апсолутно повјерење у Ивана Куча и прихватао је његове процјене без резерве. Управо на основу његових запажања градио је слику о људима око себе, обликујући односе, одлуке и повјерење према сарадницима. Вријеме је, међутим, показало да су такве процјене имале далекосежне посљедице , а исход се на крају показао као фаталан.
Након што је Иван Куч именован за повјереника Покрета за правду и ред у Зворнику, убрзо је добио запослење у тужилаштву у Бијељина. Тај слијед догађаја догодио се непосредно након његовог именовања и представљао је један од кључних момената у даљем развоју читаве приче.
Као запосленик Тужилаштво Бијељина, Иван Куч је добио легалан разлог да иступи из политичког ангажмана и формално обустави своје политичке активности. Ипак, по неким незваничним сазнањима, директну улогу у његовом запошљењу имао је шеф кабинета Милорада Додика чија је директна линија била с Гробница гдје и живи Иван Куч.
Након запошљавања у Тужилаштво Бијељина, Иван Куч се дефинитивно дистанцирао и од Небојше Вукановића и од својих ранијих сабораца који су га искрено подржавали.
Након тога, он је одједном нестао из јавног живота, што јасно указује да је у свом дјеловању тежио првенствено личним интересима, а не општем добру или колективним циљевима покрета у којем је раније учествовао.
Као директне жртве дјеловања Ивана Куча, ми му поручујемо да и даље пратимо његов рад и да нисмо заборавили његова ранија политичка дјеловања. Јавност, као и сам он, ће често бити подсјећани на то за шта се некада борио и ко је данас.
Постоје међу нама и они којима његова психологија није могла нашкодити ,људи који су јачи од његовог професионалног ангажмана и лажних профила.
Иване, ми смо луђи од твоје злоупотребе професије и док год скрећеш поглед кад нас сретнеш значи да ти је психологија пољуљана, јер знаш да те знамо…То се не учи у школама.
Сад ми сједимо на ћошку стола и вјеруј да те нисмо заборавили.
