Миле Зекић, рођен 1957. године у Тршићу код Зворника, по образовању је електротехничар, али по духу сатиричар и љубитељ писане ријечи. Иако је завршио Средњу електротехничку школу у Каракају, од младости га више привлаче друштвене науке, језици и књижевност. Са седамнаест година написао је први чланак за школски лист, а љубав према писању прати га и данас.Поред писања, бавио се шахом, енигматиком и квизовима, а животни пут га је одвео и у Тиват. Данас пише афоризме и сатиричне приче, најчешће за своју душу, без жеље за јавном промоцијом.
Када сте почели да пишете и како је настала љубав према писаној ријечи?
Почео сам још као средњошколац. Са седамнаест година написао сам први чланак за школски лист. То ме је много обрадовало и подстакло да наставим да пишем и за друге листове. У младости сам вјеровао у романтику и радо читао Превера, Јесењина и Бранка. Касније сам схватио да се од романтике не живи, па су ми се интересовања мало промијенила.
Зашто баш сатира и афоризми?
Ни сам не знам тачно зашто, али сатира и афоризми су ми увијек ишли „од руке“. Можда су криве неке жлијезде, али тај „вирус“ ме није напустио до данас. На мене су велики утисак оставили Домановић, Нушић и Кочић. Њихова оштрина и хумор показују како се кроз сатиру може рећи истинa.
Живот вас је одвео и у Тиват?
Јесте. Пут ме одвео у Тиват, гдје сам радио у предузећу „Апорт“ као комерцијалиста. Тамо сам се заразио још једним „вирусом“ – археологијом. То ме је увијек занимало, мада више из љубави него професионално.
Како је рат утицао на ваш живот?
Као и многима, промијенио је све. Провео сам четири године у војсци, у војној полицији, на хаубицама и на „Бошковљанској пећини“. То су године које се не заборављају. Данас нам се то, како власт каже, надокнађује, тек толико да можемо преживјети, а можда и не.
Када сте почели да пишете афоризме?
Озбиљније сам почео прије три године, по наговору доброг пријатеља Милана Пантића, електроинжењера, али и врсног новинара и афористичара. Он ме је охрабрио да пишем. Када сам почео – више није било назад.
О чему најчешће пишете?
Највише ме инспиришу друштвене теме и политичке прилике. Некад сам као млад био члан Савеза комуниста Југославије и сматран перспективним кадром. Данас на све то гледам са великом дозом ироније.
Да ли сте објављивали своје радове?Објавио сам двије књиге афоризама: ,,Такнуто макнуто” , ,,Не лежи враже”.
Поред афоризама, пишете и сатиричне приче?
Да, пишем и сатиричне приче. То је мој начин да кроз хумор и иронију кажем нешто о времену у којем живимо.
Милетови поједини афоризми:
Долази нам свијетла будућност –ако град не угаси свјетло.
На мишоловку закачио сам комад сира –упецао се пензионер.
Цезар је прешао Рубикон,а наш предсједник све границе.
Јавно је похваљен за ратне заслуге –сад се крије у реду испред јавне кухиње.
Минутом ћутања сахрањујемо покојника,годинама ћутања – сахрањујемо себе.
У принципу, Гаврило би то најбоље ријешио.
У скупштини често бркају дневни ред и кућни ред.
Резултати моје странке су мршави –опет побиједио „дебели“.
Народу на једно уво уђе –на нос изађе.
Фали нам много ћелија –да не будемо амебе.
Око за око –бирачки глас за паре.
Били смо успјешна шаховска нација –а онда нас је једна партија уништила.
Готово сви расни бикови су рогоње.
