Вјерујте нам, кад год пишемо овакве политичке текстове, имамо озбиљан проблем са поштовањем самих себе. Прије сваког текста два дана једемo искључиво масну храну, тј полу живо месо ,не би ли нам мисли постале агресивније. Вјерујемо да појединима дјелује да уживамо…
Умјесто да се радујемо надолазећем прољећу, висибаби и јагорчевини, и да чепркамо испод лишћа тражећи прве вјеснике, тј. цвјетове, ми трошимо свој живот на људе који су давно душу продали ђаволу. Нажалост поганимо своје њежности у овом муљу званом политика.
Према незваничним сазнањима, лидер града поново обилази села и тражи подршку грађана уз причу стару двадесет година, а она гласи: ‘Само још овај пут, рођо’.
Из угла једне, у најмању руку површне духовности, није нам јасно да ли уопште постоји морална граница до које је политика СНСД-а у Зворнику спремна да иде. Јер понекад је потребно стати. Зауставити се и погледати шта остаје иза нас. Углавном је ријеч о породичним људима, који би, можда, требало да оставе неке позитивније трагове у заједници у којој живе. Међутим, годинама уназад цијели свој живот су свели на ускоро личне и партијске интересе.
Двадесет година их гледамо и пратимо, и ти људи једино што знају јесте да купују, отимају, запошљавају своје, понижавају и уништавају. Краће речено да секташе.
Подвргнути живот таквим навикама једна је од најгорих осуда за сопствену срећу. Што је најгоре, онај ко се упусти у костац с таквим људима осуђен је да се опогани до крајњих граница испрљаности. Јер тешко је бити побједник у ваљању са крмачом у блату.
Да смо на мјесту народа Зворника узели бисмо од њих паре(ако већ морају), а онда гласали по свом нахођењу. Јер, свакако, у Зворник стиже око 200 посматрача, којима ће бити јасно наглашено да сваки гласач мора сам ући у гласачко мјесто, без ичије пратње, те да се мора спријечити сваки покушај увида у то како је ко гласао.
