Рањивост зворничких институција најбоље смо имали прилику да видимо током божићних празника, када је систем заказао у тренутку кад је морао да функционише без изговора. Грађани су уредно плаћали све што се од њих тражило, али заузврат нису добили ни минимум сигурности и поузданости. Умјесто јасних одговора и преузимања одговорности, добили смо тишину и низ алибија.
Разочарани грађани Зворника, па чак и они који су у ранијим периодима били уплашени да изнесу свој став због могућих “политичких” посљедица , овога пута нису штедјели ни градоначелника ни директора комуналног предузећа. Људи су се, како сами кажу, ослободили страха јер више нису могли да поднесу вишедневни нестанак електричне енергије и воде током божићних празника. Изгледа да у Зворнику морају да се угасе свјетла у домовима, да би глас незадовољства био упаљен…
Додатну тежину и значај незадовољству даје и чињеница да је јуче одржан протест у Пилици, мјесту које је годинама важило за средину блиску такозваној позиционој, односно владајућој политици. Јавности је добро познато да у селу Пилица живи Обрен Марковић, један од високо позиционираних људи у Електро Бијељини. Управо зато овај протест има посебну тежину и јасно показује да је незадовољство прешло и политичке и страначке оквире
Нестанак електричне енергије открио је све дугогодишње проблеме који су годинама стављани под тепих, а за које су градоначелник, директор комуналног предузећа и остали функционери били добро упознати. Међутим, годинама су их игнорисали, а када је дошло време да преузму одговорност, пред камерама плачу и траже изговоре како „они нису криви“.
Настаје утисак, који све више прераста у чињеницу, да никоме не пада на памет да поднесе оставку. Иако су улице биле у катастрофалном стању, непроходне и небезбједне, а више од 80 одсто територије града Зворника остало без електричне енергије, воде, одговорност је изостала. Није било благовремених обраћања јавности, нити признања да је систем заказао у тренутку када је морао показати снагу.
Да ли је уопште реално очекивати оставке у средини у којој се одговорност, чим се криза заврши, гура у прошлост и препушта забораву? Чини се да је довољно да прође неколико дана, да се свјетла поново упале и да све постане „јучерашња тема“, без икаквих посљедица по оне који су били дужни да реагују. А управо у тим тренуцима постаје јасно да проблем није само у нестанку струје, већ у трајном нестанку одговорности.
