Два незапослена лица, без примања, дошла су у надлежну службу како би остварила право на здравствено осигурање. На шалтеру су добили потребну документацију – изјаву коју су попунили, уредно овјерили у општини и потом се вратили како би завршили поступак пријаве.
Међутим, приликом обраде предмета, како тврде, у поступак се укључује радница С.М. која службенику говори да они „немају право“, уз образложење да су „вјероватно негдје у иностранству и раде на црно“.
Једном од њих је постављено питање да ли је у иностранству. Одговорио је да није. Услиједила су додатна питања о брачном статусу и томе да ли му супруга ради.
Након тога позван је Драган Риђошић који им, према њиховим ријечима, саопштава да „свако радно способан неће добити осигурање“.
Пошто су се обратили надлежнима у Бањалуци и добили савјет да траже писмено образложење, затражили су да им се писмено наведе због чега не могу остварити право на здравствено осигурање.
Одговор који су, како наводе, добили био је:
„Ја тврдим да сте ви запослени и ја вам лично не дам осигурање. То вам је једино образложење.“
Након тога, како тврде, Драган Риђошић се окренуо и напустио разговор.
А онда је услиједио посебно спорни дио.
Према свједочењу једног од лица, С.М му је рекла:
„Ангажујте се мало страначки, сад ће избори, иди до начелника нека вам нађу посао, а док не ријешите то питање, имате могућност код нас мјесечно да плаћате 120 марака осигурање.“
Ако су ове ријечи заиста изговорене, поставља се низ озбиљних питања.
На основу којег закона се незапосленом лицу, које тврди да нема примања, ускраћује здравствено осигурање?
Може ли директор или било који службеник Фонда лично одлучити да некоме „не да“ осигурање, без писменог рјешења и јасног законског образложења?
Да ли се право на здравствену заштиту може условљавати запошљавањем, политичким ангажманом или плаћањем 120 КМ мјесечно?
Ово нису питања на која треба да одговори само локална служба.
Позивамо Фонд здравственог осигурања Републике Српске, надлежно министарство и друге контролне институције да испитају цијели случај. А у понедјељак ћемо их свакако назвати и затражити изјаву поводом овог случаја!
Ако је све било по закону – нека то буде јасно објашњено јавности.
Јер здравствено осигурање није ничија приватна својина, нити право које зависи од тога да ли се неко „свидео“ службенику или директору.
Разумљиво је нама зашто Драган Риђошић не осјећа емпатију према људима који су дошли да траже здравствено осигурање.
И он је могао да иде негдје да ради на терен, да тражи посао и да се бори као и многи други људи. Али било је лакше увалити гузове у топлу директорску фотељу и дуги низ година бити члан разних одбора, одборник и обављати разне функције.
Па вјероватно зато и нема осјећаја за људе који су дошли само да траже здравствену књижицу како би могли да се лијече.
Изгледа да је Драган Риђошић спреман да „спроводи правду“ над свима, али када је у питању он сам – онда важе нека друга правила.
Овакво понашање једног директора тако озбињне установе као и његових сарадника заслужује јавну осуду и најоштрију реакцију надлежних институција!
