Moram priznati da mi jako teško pada što trenutno nemam vremena da se bavim zaposlenim komšijama iz Gradske uprave.
Kroz sve ove burne situacije u mjesecima iza nas, iako smo se uglavnom “pljuvali” oni mene između njih , ja njih za sve nas, moram priznati da mi jako nedostaju u ovim jesenjim danima. Kad god sitna kišica zarominja, u meni emocija potinja i onda imam reprodukcije sjećanja svih naših špijuniranja… Srce je čudan organ sve što pusti u otkucaje, pogotovo u aritmične, posle smatra nikotinom i slatkišima… 💔
Najviše me zabolilo to kad sam danas sebe uhvatio u totalnoj nezainteresovanosti prilikom prolaska pored vaše rezidencije. Vjerovali ili ne uopšte nisam imao potrebu da se bavim infrastrukturnim manama, kao ni vašim ličnim na bazi poslovnosti.
Trenutno se odvikavam od vas kao razmaženo derište od cucle i vi od Zara narudzi.
Ostanite mi dobro i ako bog da da vi meni uskoro budete komšije, a ne ja vama. Ako me razumijete.
