Od kada smo otvorili ovaj portal, sve više imamo potrebu da živimo od onoga šta ulovimo.
S obzirom na to da se u narodu kotiramo kao neradnici, za neke i pametni, logično je da smo od svih životinja izabrali da lovimo “spuža” tj. puža.
Od opreme smo imali jednu kesu, čizme rudare, glad i mali štapić.
Puž je za nekoga delikates, za nekoga “fuuuj”. Mi od kad smo izabrali da za neprijatelja(političkog) imamo Gradsku upravu mi ne biramo više šta jedemo. Nekad nam je i dlaka smetala, sad i zmije roštiljamo.
Sama organizacija hajke na puža mora da bude bazirana na iskustvu, znanju i vjerovali ili ne i brzini. Puž voli da izlazi napolje posle kiše, pogotovo kad sunce izađe. Jako je zimogrožljiv. Kad kažemo brzina, ne mislimo na trku sa njim, nego na trenutak kad treba da odete da ga tražite. I tu su nam “komšije” često neprijatelji jer znaju iznenada da upadnu na našu teritoriju.
Puževi vole “paljevinu”, živicu, travu i da bi ste ga ulovili morate dobro da se namučite.
Sama obrada ulovljenog puža često je nehumana jer ga kuvate u vrelog vodi do tog nivoa da sam mučen napusti otadžinu, tj. svoju kućicu. Kad mu preznojite dušu, život i sve ostalo, onda ga stavljate u sirće ili so. Posle ga prepirate više puta.
Posle toga idu hiruški rezovi da se iz njega izvadi proteinska hrana, koja se nerjetko nalazi u njemu. Pa ga opet prepirate.
Mi ga pajcujemo kao i sve ostalo, kukuruzno brašno i so.
Prženje traje oko 15 minuta.
Naša hajka je danas trajala oko 60 minuta i za to vrijeme smo ulovili 3 puža. Možda ne bi smo ni njih da nisu bili na spavanju. Ovo śto smo ispržili su tuđi ulovi.
Toliko nas se plaše da su i u našem zarobljeništvu zaspali…
puzevi su nesto najbolje, pravi delikates!